Kad zadnju brazdu zaorem, po tragu senke rodine... Procvaæe zimske ružice... Po prvi put te godine... Naiæ'e studen atarom... Kao regiment oklopni... I biæu samo mirna vlat, kad okopni...
Ja nemam nigdi nikoga... Al moja prièa prosta je: Štogod ih manje zavoleš, menje ti njih nedostaje... I nisam kadar švindlati... za sobom skele paliti... Da silom steknem nekog kom æu faliti...
Obeæo sam da te neæu pominjati... Bogarati i sudbinu proklinjati... U varoš se preseliti... Orcati i veseliti... Obeæo sam srca teška... Obeæo sam... Al jebešga...
Kad zadnji èokot zagrnem pod skute Svetog Damjana... U bokal bistre plemenke zapašæe trunka tamjana... Strahovi mladi umiru... Prièu sam kraju priveo... Još onda kada sam i njih nadživeo...
Obeæo sam da æu makar za beštiju... Da æu naæi lepšu, bolju i veštiju... Nemeškinju... Gospodiènu... Ni po èemu tebi sliènu... Obeæo sam srca teška... Obeæo sam... Al jebešga...
I utom pašæe i zadnji sneg... Preko svih prvih snegova... A perce anðela je teg spram svih zemaljskih tegova... Spreman je Onaj varati... Olovni kantar skovati... Al danas više ne bih trebo psovati...